Ljubomir Živkov (1952–:)

 

Dobrodošli prijatelji, sadašnji, budući – pa i bivši, ako do toga dođe: domaćin prašta svima! Dobrodošli ovde gde se pisana reč i muzika ne samo susreću i prepliću nego se ponekad i tiskaju gotovo kao putnici u trolejbusu.

Lj. Živkov je pevač, tamburaš i aranžer koji se toliko raščuo kao novinar da je vlastito muzičko tvorchestvo (koje je zapremilo polovinu stoleća) bacio u teški zasenak.

Na samom početku studija marksizma (koje je završio bez problema, bez poleta i bez odlike) odao se muzici, horskoj, u OKUD „Ivo Lola Ribar“; od ranih sedamdesetih godina je u ansamblu „Lole“, septetu koji je negovao i odnegovao sasma pristojan i nadasve komercijalan u ono doba višeglas, vaš domaćin je aranžirao bezmalo sve pesme za ovu grupu koja je potrajala više od trideset godina, pevao je bariton i svirao tercu na basprimu kupljenom u Perlezu od čika Milana Vojnova koji mu je kao detetu bio muzički uzor.

Uprkos turnejama, koncertima, snimanjima i silnim probama potrudio se da kao novinar proradi u „Ekonomskoj politici“, odakle je sa još manje poleta od onog iskazanog na studijama otišao u JNA, a desetak godina kasnije i u Ameriku (Filadelfija) gde će provesti tri godine svirajući ovog puta mahom sa boljima od sebe, što Rusima što Amerikancima; u ovom istorijskom gradu razviće se u izvrsnog pekara, jedne noći u Sansom St. mesiće muffins za „Pink Flojd“ koji su imali turneju po Pensilvaniji, voziće kamion, sviraće dve sezone u pozorištu (Philadelphia Theatre Caravan), u Severnoj Karolini raznosiće novine i to će mu biti jedini kontakt sa matičnom strukom.

Krajem devedesetih vraća se u Beograd, zapošljava se u „Vremenu“, ali komentare piše i za TV B92, za „Peščanik“, za „Yellow Cab“, za „Blic“, za sajt „Istinomer“ i za druge krasne časopise koje je tržište bez ikakove krivnje samog Lj. Živkova ugasilo, e, u poslednjih desetak godina mic po mic dolazi ovaj odveć raspisani muzičar do vlastitog kućnog studija u vidu četvorokanalnog „tascam“-a sa audio-kasetom, a ubrzo i do sadašnje digitalne skalamerije koja mu daje koliko god želi kanala. U kućnim uslovima, mada uz sada već solidnu opremu, snima pesme koju mu se čine podesnim za višeglas, svira na žičanim instrumentima kojih je tušta i tma, neke je kupio, druge dobio na poklon, tu su dva basprima, dve balalajke, prim, samica, gitara, akustična bas-gitara. Najnoviji poklon je harmonika koji su mu novostečeni poznanici poslali poštom iz daleke ama ispade prijatelske Rige!

Pesme su pretežno sa našeg kakvo je da je poluostrva, bugarske, srpske, makedonske, bosanske, dalmatinske… Neke su snimljene cele, druge delimično,  „Moja pesma“ ima jednu jedinu rečenicu „Jao, jao, jao/Šta sam dočekao“, bio sam je poslao C. Lukić koja je uzvratila: „Ko kaže da Srbi nemaju haiku!“ E, ima pesama od haiuku krateža („Pesma Tome Nikolića“) do integralnih verzija kakva je „Trgnala mi moma Ruma“ koju ujedno preporučujem za upoznavanje sa mojim rasutim i mozaičnim opusom gde imate i „Oče naš“ i „Roždestvo Tvoje“ i „Internacionalu“ te borbenu pesmu „Padaj Scilo i Haribdo“; ritmički je štivo rekao bih takođe prilično raznovrsno. Listen now!

Изборник